Коме ћемо отићи?

Када је Исус шокирао гомилу, а очигледно и своје ученике, својим говором о потреби да једу његово месо и пију његову крв, остало је само неколико. Оних неколико верних нису разумели значење његових речи више од осталих, али су остали при томе што је он као једини разлог рекао: „Господе, коме да одемо? Имате изреке вечног живота, а ми смо поверовали и сазнали да сте Свети Божији “. - Јован 6:68, 69
Исусови слушаоци нису излазили из лажне религије. Нису били пагани чија се вера темељила на легенди и митологији. То су били изабрани људи. Њихова вера и облик обожавања произашли су од Јехове Бога преко Мојсија. Њихов закон написао је Божји прст. Према том закону, уношење крви било је озбиљно кривично дело. И ево Исус им каже да не само да ће морати да пију његову крв, већ и да једу његово месо да би се спасили. Да ли би сада оставили своју божански одређену веру, једину истину коју су икада знали, да следе овог човека тражећи од њих да изврше ова одвратна дела? Какав је то скок вере морао бити да би се држао њега у тим околностима.
То су учинили и апостоли, не зато што су разумели, већ зато што су препознали ко је он.
Такође је очигледно да је Исус, најмудрији од свих људи, тачно знао шта чини. Искушавао је своје следбенике истином.
Постоји ли паралела овога за Божји народ данас?
Немамо никога ко говори само истину као што је говорио Исус. Не постоји непогрешив појединац или група појединаца који могу полагати право на нашу безусловну веру као што је могао Исус. Стога се може чинити да Петрове речи не могу да нађу модерну примену. Али да ли је то заиста тако?
Одређени број нас који смо читали и дали свој допринос овом форуму прошли смо властиту кризу вере и морали смо да одлучимо куда ћемо ићи. Као Јеховини сведоци, своју веру називамо истином. Која друга група у хришћанском свету то ради? Свакако, сви они мисле да имају истину у једном или другом степену, али истина им заправо није толико важна. Није пресудно, као ни за нас. Питање које се често поставља када први пут сретнемо колегу сведока је: „Када сте сазнали истину?“ или „Колико сте дуго у истини?“ Када сведок напусти скупштину, кажемо да је „оставио истину“. Ово споља могу видети као прељубазност, али то иде у срж наше вере. Ценимо тачно знање. Верујемо да цркве хришћанског света уче лаж, али истина нас је ослободила. Поред тога, све нас више уче да је та истина до нас дошла преко групе појединаца који су идентификовани као „верни роб“ и да их је Јехова Бог именовао за свој канал комуникације.
Са таквим држањем лако је увидети колико је било тешко нама који смо схватили да нека од онога што смо сматрали основним веровањима немају темеље у Светом писму, већ се заснивају на људским нагађањима. Тако је било и за мене када сам дошао да видим да је 1914. била само још једна година. Од детињства су ме учили да је 1914. година била година када су почели последњи дани; година када су се завршила незнабожачка времена; године када је Христос почео да влада с неба као цар. То је било и остало једно од препознатљивих обележја Јеховиног народа, нешто што нас издваја од свих осталих религија које тврде да су хришћанске. До недавно га никада нисам ни испитивао. Чак и док је друга пророчанска тумачења постајало све теже помирити се са уочљивим доказима, 1914. је за мене остао библијска основа.
Једном кад сам коначно успео да је пустим, осетио сам велико олакшање и осећање узбуђења улило ми је проучавање Библије. Одједном, библијски одломци који су изгледали неупадљиво захваљујући присиљавању да се прилагоде тој јединој лажној премиси могли су се гледати у новом, слободном светлу. Међутим, осећао се и незадовољство, чак и бес, према онима који су ме толико дуго држали у мраку својим небиблијским спекулацијама. Почео сам да осећам оно што сам видео како доживљавају многи католици када су први пут сазнали да Бог има лично име; да није било Тројства, чистилишта ни Паклене ватре. Али они католици и њима слични, имали су где да оду. Ушли су у наше редове. Али где бих отишао? Постоји ли још једна религија која је још ближа библијској истини од нас? Нисам упознат ни са једним, а истраживао сам.
Читав живот смо научени да они који воде нашу организацију служе као Богом одређени канал комуникације; да нас кроз њих храни дух свети. Запањујуће је доћи до полако зореће спознаје да ви и други сасвим обични појединци попут вас учите библијске истине независно од овог такозваног канала комуникације. То доводи до тога да преиспитујете сам свој темељ вере.
Да дамо један мали пример: недавно су нам рекли да „домаћини“ о којима се говори на Мт. 24: 45-47 не односе се само на помазани остатак на земљи, већ и на све истинске хришћане. Још једно „ново светло“ је да се именовање верног роба над свим стварима господара није догодило 1919. године, већ ће се догодити током пресуде која претходи Армагедону. Ја, и многи попут мене, дошли смо до ових „нових разумевања“ пре много година. Како смо то могли исправити толико дуго пре него што је то урадио Јеховин канал? Ми немамо више његовог светог духа од њих, зар не? Мислим да није.
Можете да видите недоумицу са којом сам се суочио и многи попут мене? Ја сам у истини. Тако сам се увек називао Јеховиним сведоком. Држим истину као нешто што ми је јако драго. Сви ми радимо. Наравно, не знамо све, али када се тражи усавршавање у разумевању, прихватамо га јер је истина најважнија. Превладава културу, традицију и личне преференције. Са таквим ставом као што је овај, како могу да се попнем на платформу и предајем 1914. годину, или је наше најновије погрешно тумачење „ове генерације“ или друге ствари које сам из Писма успео да докажем погрешне у нашој теологији? Зар то није лицемерно?
Сада су неки предложили да имитирамо Русселла који је напустио организоване религије свог времена и разгранао се сам. У ствари, одређени број Јеховиних сведока у разним земљама учинио је управо то. Да ли је то пут? Да ли смо неверни свом Богу остајући у својој организацији иако се више не држимо сваке доктрине као јеванђеља? Свака особа мора да ради оно што савест налаже, наравно. Међутим, враћам се Петровим речима: „Коме да одемо?“
Они који су основали сопствене групе, сви су нестали у мраку. Зашто? Можда можемо нешто научити из речи Гамалиела: „… ако је ова шема или ово дело од људи, биће срушено; али ако је од Бога, ВИ их нећете моћи срушити ... “(Дела апостолска 5:38, 39)
Упркос активном противљењу света и његовог свештенства, ми смо, попут хришћана из првог века, процветали. Да је оне који су ’отишли ​​од нас’ Бог благосиљао на исти начин, они би се умножили више пута, док бисмо се ми смањили. Али то није био случај. Није лако бити Јеховин сведок. Лако је бити католик, баптиста, будиста или било шта друго. Шта заиста треба да урадите да бисте данас практиковали готово било коју религију? Шта мораш да заступаш? Да ли се од вас тражи да се суочите са противницима и објавите своју веру? Укључивање у проповеднички посао је тешко и то је једина ствар која свака група која одлази из наших редова пада. Ох, они могу рећи да ће наставити са проповедањем, али за који тренутак престају.
Исус нам није дао много заповести, али оне које нам је дао морају се поштовати ако желимо имати наклоност свог краља, а проповед је једно од најважнијих. (Пс. 2:12; Мат. 28:19, 20)
Они од нас који смо остали Јеховини сведоци, иако више не прихватамо свако учење које се своди на штуку, то чинимо јер смо, попут Петра, препознали где се излива Јеховин благослов. Не излива се на организацију, већ на народ. Не излива се на административну хијерархију, већ на појединце по Божјем избору унутар те управе. Престали смо да се фокусирамо на организацију и њену хијерархију и уместо тога дошли смо да видимо људе у њиховим милионима на које се излива Јеховин дух.
Краљ Давид је био прељубник и убица. Да ли би Јевреја у његово време Бог благословио да је отишао да живи у другој нацији због понашања бого-помазаног краља? Или узмимо случај родитеља који је изгубио сина или ћерку у пошасти која је убила 70,000 због Давидовог непромишљеног пописа. Да ли би га Јехова благословио што је напустио Божји народ? Затим је Ана, пророчица испуњена светим духом, која даноноћно служи свету службу упркос греховима и угњетавањима свештеника и других верских вођа свог дана. Није имала где другде. Остала је с Јеховиним народом, све док није дошло његово време за промену. Сада би се несумњиво придружила Христу да је живела довољно дуго, али то би било другачије. Тада би имала „негде другде да оде“.
Дакле, моја поента је да данас на земљи не постоји ниједна друга религија која се чак приближава Јеховиним сведоцима, упркос нашим грешкама у тумачењу и понекад нашем понашању. Уз врло мало изузетака, све друге религије се осећају оправдано убијајући своју браћу у време рата. Исус није рекао: „По овоме ће сви знати да сте моји ученици ако имате истину међу собом.“ Не, да ли је љубав та која обележава истинску веру и ми је имамо.
Видим да неки од вас подижу руку протеста јер знате или сте лично искусили изразити недостатак љубави у нашим редовима. То је постојало и у скупштини из првог века. Само размотрите Павлове речи Галаћанима у 5:15 или Јаковљево упозорење скупштинама у 4: 2. Али то су изузеци - иако се чини превише много ових дана - који само показују да такви појединци, иако тврде да су Јеховин народ, мржњом према ближњима сведоче да су деца ђавола. Још увек је лако пронаћи многе људе који љубе и брину у нашим редовима преко којих света Божја активна сила непрестано делује, оплемењује и обогаћује. Како бисмо могли напустити такво братство?
Ми не припадамо организацији. Припадамо народу. Када започне велика невоља, када владари света нападну Велику блудницу Откривења, сумњиво је да ће наша организација са својим зградама и штампаријама и административном хијерархијом остати нетакнута. У реду је. Тада нам неће требати. Требаћемо једни другима. Требаће нам братство. Кад се прашина слегне из тог светског пожара, потражићемо орлове и знати где морамо ићи да бисмо били са онима на које Јехова и даље излива свој дух. (Мт. 24:28)
Све док се свети дух наставља у доказима о светском братству Јеховином народу, сматрам да је привилегија бити један од њих.

Мелети Вивлон

Чланци Мелети Вивлон.